- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

„Ba­ci im ko­ju kost, pa ne­ka se pa­ščad ko­lju“, ka­že mi je­dan či­ta­lac, za ko­jeg ni­kad ne znam da li je pro­vo­ka­tor, da li do­bro­na­mje­ran. „Ni­je za­bav­no, ako ne­ma ma­lo kla­nja, la­ja­nja, ci­ke, vi­ke, pa i za­po­ma­ga­nja. Znaš ka­ko po­bi­je­đe­ni psi zna­ju da za­po­ma­žu? Da čo­vje­ka sr­ce za­bo­li. Svi­ma je mio ži­vot, pa i psi­ma. Još ka­ko.“
„U Cr­noj Go­ri, va­zda se ne­ko s ne­kim ko­lje. Ima­ju se oko če­ga kla­ti, i da se ne po­tu­ra­ju no­ve ko­sti. Mo­ra­ju se Cr­no­gor­ci kla­ti s ne­kim. Pa kad se ne ko­lju s Tur­ci­ma, Bu­ga­ri­ma, Šva­ba­ma ili NA­TO pak­tom, ko­lju se sa so­bom, tj. „me­đu­se“, ka­ko se to ka­že po cr­no­gor­ski. To „me­đu­se“, ni­ko ne mo­že ra­zu­mje­ti ne­go Cr­no­gor­ci. Lin­gvi­sti iz te pro­ble­ma­ti­ke ne mo­gu iza­ći. Je­zik je za­šti­tio se­be i od lin­gvi­sta. On ži­vi po­ne­kad naj­bo­lje da­ne u svom uskom kru­gu po­zna­ni­ka. Pi­ta­nje je da li na­ši lju­di sa sje­ve­ra ili sa ju­ga Cr­ne Go­re zna­ju za smi­sao tog i slič­nog ko­lo­kvi­ja­li­zma? Me­đu­tim, iz sre­di­šnje, kr­še­vi­te Cr­ne Go­re, svi zna­ju. Oni zna­ju vi­še ne­go što zna­ju. Oni zna­ju šta ko mi­sli i kad la­je. Zna­ju kad će ko da la­ne, na ko­ga će da la­ne, ko­li­ko će da la­je, i gdje će da uje­de. A la­ja­nje mo­že da tra­je dok se du­ša ne za­da­vi la­ja­njem.
Je­dan me pi­ta, mi­sle­ći da ja sva­ko­dnev­ne, bi­zar­ne, i pri­mi­tiv­ne pri­če i ne slu­šam: „Je si čuo da su psi po­če­li da us­ka­ču u ku­će i da na­pa­da­ju če­ljad?“ „Ma đe da psi upa­da­ju u ku­će i da uje­da­ju ne­po­zna­tu če­ljad, šta to pri­čaš, je­si li pri se­bi? Ne, ni­je­sam čuo’.A ti šta si ti čuo’’, pi­tam ga. „Ni­je­sam ja čuo, ne­go vi­dio“, ka­že mi. „Ma šta si vi­dio, je­si li ti to po­lu­dio“, pi­tam ga. „Ni­je­sam ja po­lu­dio, ni da Bog, ne­go su evo po­lu­đe­la pa­ščad po Cr­noj nam Go­ri“.
,,Ma šta mi to pri­čaš, o ja­du te Bog ne za­ba­vio, đe da pa­ščad ot­klju­ča­va­ju vra­ta, ula­ze u tu­đe kao u svo­je, na­pa­da­ju če­ljad, ko da su la­vlja šte­nad, pa ni­je do to­ga do­šlo?“ -„Jes, sve­to­ga mi Jo­va­na’’, ka­že mi on. „Ma bo­ga­ti, da ti ni­je­si od ne­šta po­lu­dio, da ni­je­si ka­kav pra­šak po­pio“, pi­tam ga ja. „Ni­je­sam po­lu­dio, no či­ni mi se da ho­ću, od ovo­li­ko­ga zla ko­je se is­pr­ti­lo na Cr­nu nam Go­ru. „Ne pre­u­ve­li­ča­vaj, ka­žem mu, zlu ni­je ni­šta mi­li­je ne­go kad ga pre­u­ve­li­ča­va­ju, ka­žem mu, zlo je hi­ste­rič­no i fa­na­tič­no, po­seb­no kad osje­ti da su mu lju­di pod­le­gli, kad osje­ti da mo­že to­ta­li­tar­no da za­vla­da“. „Ne­moj da mi sad fi­lo­zo­fi­raš, ka­že mi lju­ti sa­go­vor­nik, kad psi po­ka­žu zu­be, vi­še ne­ma fi­lo­zo­fi­ra­nja“. „Ži­viš li ti u Cr­noj Go­ri’’, ja ga pi­tam, ,,ili ne­gdje u Afri­ci, gdje još ci­vi­li­za­ci­ja ni­je do­šla. Ta­mo znaš, ima i lju­do­žde­ra. I ova pri­ča o psi­ma, da ni­je mo­žda me­ta­fo­ra lju­do­žde­ra?“ ,Na­ga­zi me ne­gdje, ne znam šta mi bi. No, na­rav­no, ne mo­že­mo sa­mo pri­ča­ti tra­di­ci­o­nal­nu pri­ču o „ čoj­stvu i ju­na­štvu“, po­pe­li smo se vi­še i se­bi na gla­vu s tom pri­čom. Pri­ča o psi­ma i ko­sti­ma je ipak pro­vo­ka­tiv­na, u Cr­noj Go­ri, fa­la Bo­gu, sni­zio se ni­vo umo­va­nja, la­ti­li smo se re­al­ni­jih pri­ča, ali, na­rav­no, fan­ta­zi­ja ne od­u­sta­je od re­al­no­sti, sve dok u re­al­no­sti ima ima­lo ži­vo­ta. S kim ja ovo pri­čam, pi­tam se­be, zar opet mo­no­log, ve­li­ki i ap­so­lut­ni cr­no­gor­ski mo­no­log?! I oko mo­no­lo­ga vla­di­ke Da­ni­la već la­ju psi. I pre­go­ne se oko ko­sti­ju. Zu­be lo­me, ali ne od­u­sta­ju od ko­ski, po­da­vi­li se, da­bog­da.
„Vi­diš li ti’’, umi­je­ša se je­dan sa­go­vor­nik ko­ji je do­sad sa­mo slu­šao i ću­tao, ,,da u Cr­noj nam Go­ri vi­še ni­šta ne ide nor­mal­no’’. Kad se za­ču­ju um­ne ri­je­či, od­mah sko­če pa­ščad da se ko­lju i pre­ga­nja­ju i oko ne­če­ga i oko ni­če­ga, ho­će je­dan dru­gom uše­sa da po­je­du, oči da iz­va­de, drob da pro­spu, itd, itd.... A čim ne­ko obra­ti pa­žnju na to šta nam pa­ščad ra­de, ovi ko­ji slu­ša­ju, ka­žu - ti nam ne pri­čaš o pa­šča­di­ma, ne­go o lju­di­ma! Ne tre­ba za to ve­ći do­kaz, ne­go ovaj, što u Cr­noj Go­ri svi ho­će jed­ni dru­gi­ma oči da iz­va­de, i ko­sti da po­lo­me. Us­ka­ču u ku­će kao raz­boj­ni­ci. Vi­še se ču­je la­ja­nje, ne­go raz­go­va­ra­nje. Ne mo­žeš uli­com pro­ći od pa­šča­di. Ne­gdje vi­diš da tu kuč­ke ko­lo vo­de, ne­gdje se oči­to vi­di da ko­lo vo­de psi run­do­vi.
Mo­rao sam već da se is­klju­čim iz raz­go­vo­ra. Ne ide. Pa ne mo­že­mo sa­mo o psi­ma i nji­ho­vim sjen­ka­ma. Psi i ne ra­de ni­šta dru­go ne­go što im na­re­de nji­ho­ve ga­zde. Pa ko je on­da tu ve­ći pas, ili kuč­ka? Ova pri­ča ni­ka­ko ne mo­že ima­ti do­bar za­vr­še­tak. Ne­ka upu­ću­je na re­al­nost, ko­li­ko ho­će, ali ni­je­smo tu da se kla­nja­mo re­al­no­sti. Čo­vjek je vi­ši od tih pri­ča. Ali mo­ra po­ne­kad da pro­ga­zi kroz tr­nje, kroz ka­lju­gu. Kroz sta­do bra­va, ili omut di­vljih pa­sa.
(Autor je knji­žev­nik)